Milan Vukadinović’s Reviews > Zadušnice > Status Update

Da li je ovo Pakao? Čime sam to zaslužio? I kakav mi je ovo teret natovaren na grbaču? Zar da prođem kao Prometej? Ne, njemu su kljucali džigericu. Uh, i ona me žiga! Kako se zvaše onaj govnovalj... Bemti, mozak mi je u minutu sa trista spao na sto na sat! Ovo je neizdrživo! Da, Sizif! Ako treba, zamisliću Sizifa srećnog! Nije problem, neću da kukam, poneću svaki teret za Srbiju, ali ovo je ipak previše!

Bio je to daleki rođak kojeg unuci nikad nisu znali kako tačno da povežu sa deda Dobrivojem; dođe mu kao neki sestrić, ili bratanac, kojega su viđali samo o slavama. Neugledan neženja rumenog lica i masne crne kose, star oko pedeset godina, česta pojava u tim krajevima. Kad bi ga ko pitao što se ne ženi, a to je bila redovna tema na svakom okupljanju, odgovarao je: „Neću da čuvam kravu radi kile mleka".

,,A isto je tako, da znate, i kad se venčate." Podsetila ih je na poslednje nedelje njihovog oca, dok se raspadao od raka: „Zato se ljudi zariču na večnu ljubav, 'u dobru i u zlu. A zlo pre ili kasnije dođe, u to nemoj uopšte da sumnjate... Evo, da vam kaže vaša majka šta je nju životno iskustvo naučilo: ljubav znači menjati nekome prljave gaće. Sve drugo je detinjarija ili kurvarluk."

„Uglavnom, dobro je što ovi, oživeli, za sad nisu agresivni. Vidiš, srpski zombi ne apu, ne čereče. Miroljubiv narod, čak i posle smrti... Ovce bili, ovce ostali... Samo se teturaju, mumlaju. Kao da bi teli nešto, al im još niko nije reko šta. A ako budu navalentni, mnogo su laki za tepanje. Kako beše ona pesma? 'Srbin je lud, Srbin je proklet, jednom ga kolješ, on oće opeť?"

„Bah, prirodan!", zgađeno reče profesor. „Priroda je daleko veća od svih ljudskih koncepcija 'prirodnog'. Ništa ne može biti, kako to laici i manipulatori nazivaju, 'natprirodno'. Ako nešto postoji, prirodno je. Možda je statistički manje verovatno, možda je anomalija, aberacija, pa i unikat... Ali neki prirodni procesi doveli su do toga. Sigurno nije vudu ili vlaška magija!"

Doktor Milan se sasvim uspravi i pogleda Marka pravo u oči: „On nije ni tamo, ni ovamo. Odnosno, jeste i tamo i ovamo. Kao vodozemac. Sirena. Hermafrodit. Biseksualac. Delfin. Slepi miš..."

Marko se zbuni. Sve pobrojane stvari, osim sirene, postoje u prirodi. „Ali", upitao je bojažljivo, da li to znači da je i oživeli leš nekako, preko noći, postao prirodan?"

Alo, bre, Radojice", povika Dragan, „pa, jebem ti lebarnik, ne moraš celu radnju da pokupuješ, ostavi nešto i za nas! Đošo, daj budi čovek. Ograniči malo tu robu. Pa, ima ovde još narod!"

Ovaj s kase povika: „Draganče, jebi ga, ne mogu da ograničavam ko će kolko da kupi. Nije ti ovo SFRJ! Ovo je slobodan market.

Ljubiša ga je ignorisao iz najmanje tri razloga: prvo, jer Čeda je bio mortus pijan, drugo, jer ga je smatrao izrazito glupim čak i za rampadžijske standarde, i treće, jer sam još nije došao do poente: „Al glavnu stvar da ti kažem, Joco, koju sam naučio tad, na Kosovo. Ponekad se isplati da ideš u suprotni pravac od oni koji begaju. Ko ne reskira - ne dobija.

I tako, čak i u izrazito patrijarhalnoj religiji kakvo je hrišćanstvo, nalazimo preživljavanje mita o večitom vraćanju, koji je činio suštinu drevnih matrijarhalnih kultova. Smrt se ponovo pokazuje kao iluzija, odnosno kao nešto što je tek početak pravog života, jedino što u hrišćanskom pervertiranju drevnih mitova smrt vodi u povratak Ocu, umesto, kao što je jedino prirodno, Majci - Velikoj Boginji.

Kako to Elijade jasno pokazuje, a još bolje Ted Hjuz u Boginji kompletnog bitka“, „ova primarna čovekova potreba za jedinstvom sa materinskim principom nije mogla biti tek tako ugašena ili zamenjena. Ne, jer hrišćanstvo, iako teleološka religija per se, svoju trajnost i, da tako kažem, uspeh, duguje upravo tome što je u sebe inkorporiralo paganski mit o raspetom ili raskomadanom bogu koji potom vaskrsava.