Ne znam koliko će ovakvi tekstovi uroditi plodom, odnosno imati ikakvog smisla, ali zato eksperimentalno stavljam prvi zapis i čekam reakcije ili barem nedostatak istih. Doduše, u slučaju potonjeg svejedno ih možda nastavim pisati jer mi takozvani pisci/autori/besramni-škrabatori ionako primarno pišemo za sebe i našu vlasititu nepostojeću publiku.

Imaginarna publika - imaginarni prijatelji za tipkajuće egomanijake.

Na fejzbuku pišem mnogo gluposti, ali najčešće me sram pisati o svom "spisateljskom životu". Jednom sam naišao na članak 'How to beat the shame of beaing a writer' i nekako sam suosjećao s napisanim. Ja pišem jer moram pisati, jer imam apsolutnu potrebu izmišljati i zapisivati svoje ideje. Istovremeno mi je ekstremno neugodno pričati s ljudima o tome, na ikoji način sebe stvarno prezentirati kao nekakvog "pisca". Radim to jer to volim i određena ekspozicija dolazi s time, ali definitivno volim odvajati jednu stvarnost od druge.

Ovim zapisom ovdje (i mogućim nastavcima) prezentirat ću tu svoju spisateljsku stranu koju najčešće odbijam i ignoriram. Pisati ću o stvarima koje sam doživio, proživio, što sam napravio... Iskusniji domaći pisci (oni koji su čak objavili svoje knjige!) sigurno imaju više profesionalnih anegdota, ali moje to definitivno neće biti.

Samo škrabanje jednog besramnog škrabatora. =)

P.S: Nikada nisam imao blog ni vodio išta slično pa je ovo čak malo uzbudljivo!