Herman Hese Quotes

“Ko nijedan tuđi predeo ne može da učini svojim, ko ni u jednoj stranoj zemlji ne može da se zagreje, kome neki ovlaš dokučeni predeo ne može kasnije da znači neku vrstu povratka kući, - njemu nedostaje ono najdublje i jednak je čoveku koji izvan dečje sobe i rodbine ne mođe da shvati nijednog čoveka, ne može sa njim da razgovara i da ga voli. Vredan čovek oseća da je u srodstvu, ne samo sa svojim rođacima i okolinom, već sa životom svakog čoveka i sa životom prirode. Osećanja nenaklonosti ne dokazuje suprotno: ona se zasnivaju na saznanju, slutnji, čak i sudelovanju, a ne na ravnodušnosti. Ono što mi se ne dopada ne živi u meni duže od onoga što volim. Ali ono što ne poznajem i ne želim da upoznam, prema čemu sam ravnodušan, što mi ništa ne znači, to za mene i ne postoji, - i ukoliko je toga više, utoliko ja sam niže padam.”
― Hermann Hesse

“A venecijanska laguna bi mi, i pored moje velike ljubavi prema Veneciji, ostala strani, čudan i neshvatljiv kuriozitet da nisam, umoran od glupog gledanja jednog istog, na osam dana i noći uzeo čamac, hleb i krevet kod jednog ribara iz Torčela. Veslao sam duž ostrva, gacao mrežom po mrkim, muljevitim sprudovima, upoznao biljke i životinje lagune, disao i posmatrao njen jedinsveni vazduh, i od tada mi je ona prisna i prijateljska. Tih osam dana sam verovatno mogao da potrošim na Ticijana i Veronezea, ali u onom ribarskom čamcu sa trouglastim zlatnomrkim jedrom naučio sam da bolje razumem Ticijana i Veronezea, nego u Akademiji i duždevoj palati. I ne samo nekoliko slika, već i čitava Venecija nije za mene više samo lepa zagonetka koje se plašim, već je postala mnogo lepša stvarnost koja mi pripada i na koju, zato što je razumem, imam pravo.”
― Hermann Hesse

“Kod mnogih od onih nebrojenih koji su se u novije vreme umorno i s verom poklonički vraćali postojbinskoj kolevci čovečanstva i kulture i bacali pred noge velikom Konfuciju i velikom Lao-Ceu, radi se jednostavno o dubokoj čežnji za onom božanskom dokolicom koja se tu upražnjava. Šta je čarolija Bahusa koja oslobađa briga i slatka, sanjiva slast hašiša prema beskrajnom miru onoga ko je pobegao od sveta i koji sedeći na rubu planine, posmatra kretanje svoje senke, a svoju dušu, koja pažljivo osluškuje, pušta da se slije sa neprestanim, tihim, opojnim ritmom kruženja sunca i meseca. Mi smo kod nas, na jadnom Zapadu, pocepali vreme na najsitnije delove od kojih svaki ima još vrednost novčića; a tamo, vreme još uvek nije isparčano, teče u valovima koji stalno rastu i koji su dovoljni da ugase žeđ jednog sveta, tamo je vreme neiscrpno, kao so u moru i svetlost zvezda.”
― Hermann Hesse

“Nijedan čovek nije toliko siromašan da ne može jednom na dan da pogleda u nebo i da se seti neke dobre misli pune života. A zarobljenik koji pri odlasku na rad ponavlja u sebi neki dobar stih, ili pevuši tiho neku dobru melodiju, može u duši dublje da oseti utehu i da više poseduje sve ove lepe stvari nego neki zahtevni čovek koji se oseća umorno u velikoj lepoti i slatkom uživanju.

Ti koji su tužan i daleko od svojih, pročitaj povremeno neku dobru izreku, neku pesmu, seti se lepe muzike, lepog predela, nekog čistog i dobrog trenutka u tvom životu! I pogledaj, zar nije tačno, da se kada to uradiš ozbiljno, dešava čudo, da sati postaju vedriji, budućnost prijatnija, život vredniji življenja!”
― Hermann Hesse

“Kada mislim na Firencu, kao prvu sliku ne vidim katedralu ili palatu Sinjorije, već jezerce sa zlatnim karašima u Gardino Boboliju, gde sam prvog mog popodneva u Firenci razgovarao sa nekim ženama i njihovom decom, prvi put čuo florentinski jezik i grad koji mi je bio poznat iz mnogih knjiga po prvi put osetio kao nešto stvarno i živo sa čim mogu da pričam i što sam mogao da uhvatim rukama. Katedrala i stara palata i sve što je u Firenci poznato, nije mi zbog toga izmaklo; mislim da sam je bolje doživeo i srdačnije učinio svojom nego mnogi vredni turisti sa rurističkim vodičem u rukama. Sve mi se sigurno i jedinstveno pojavljuje iz veoma malih, sporednih događaja, i ako sam zaboravio nekoliko lepih slika iz Uficija, imam zato sećanja na večeri koje sam proveo ćaskajući sa domaćicom u kuhinji, sa momcima i ljudima u malim vinskim krčmama, sećanja na pričljivog krojača iz predgrađa koji je na svojim kućnim vratima na meni krpio pocepane pantalone, i uz to me počastio vatrenim političkim govorom, operskim melodijama i veselim narodnim pesmicama.”
― Hermann Hesse

“Između Bremena i Nepala, između Beča i Singapura video sam mnogo lepih gradova, gradove na moru i gradove visoko u brdima, sa mnogih izvora sam kao hodočasnik pio, od čega je kasnije nastajao slatki otrov nostalgije.
Ali najlepši grad od svih koje znam je Kalv na Nagoldu, mali, stari švapski gradić ispod Švarcvalda. Kada dođem u Kalv, idem polako od železičke stanice nadole, pored katoličke crkve, pored “Orla” i “Šumskog roga”, kroz Biskupovu ulicu pored Nagolda, pored Vajnštega ili do bara, onda preko reke i kroz donju Leder-uličicu, pa kroz jednu strmu, poprečnu, gore od trga, ispod trema većnice, pored dva jaka stara izvora, bacim pogled prema starim zgradama Latinske škole, u krčmarevoj bašti čujem kokoške kako kokodaču, okrenem se i idem ponovo nadole, pored “Jelena” i “Konjića”, a onda dugo stojim na mostu. To mi je najomiljenije mesto u gradiću, trg pored katedrale u firenci nije ništa u poređenju sa njim.
Sada, kad sa lepog kamenog mosta gledam gore i dole, vidim kuće duž reke, a ne znam ko u njima živi. I kada iz jedne od njih gleda lpa devojka (kojih je u Kalvu uvek bilo), ja ne znam kako se zove.
A pre trideset godina, iza svih ovih prozora nije bilo nijedne devojke i nijednog čoveka, nijedne stare žene, nijednog psa i nijedne mačke koju nisam znao. Nisu preko mosta prešla nijedna kola i nije kaskalo nijedno kljuse za koje nisam znao čiji su. A tako sam znao sve, mnoge školske drugove i njihove igre i podrugljive nadimke, pekarske radnje i njihovu robu, mesare i njihove pse, drveće, i gundelje, i ptice, i gnezda, vrste ogrozda u baštama.
Upravo je zbog toga grad Kalv imao svoju jedinstvenu lepotu. Nema potrebe da ga opisujem, to stoji u skoro svim knjigama koje sam napisao. Da sam ostao u ovom lepom Kalvu, ne bi bilo potrebe da o njemu pišem. To mi nije bilo suđeno.
Ali kada sada (kao što se do rata dešavalo jednom u nekoliko godina) ponovo sedim četvrt sata na ogradi mosta preko kojeg sam kao dečak hiljadu puta zabacio udicu, duboko i sa čudesnim uzbuđenjem osećam koliko je za mene lepo i značajno bilo to što sam doživeo: da sam jednom imao domovinu! da sam jednom u jednom malom mestu na Zemlji poznavao sve kuće i njihove prozore i sve ljude iza njih!
Da sam drvo, još uvek bih bio tamo. Ali ne mogu da želim da se ponovi ono što je bilo. Povremeno uradim to u svojim snovima i pesmama, ali u stvarnosti ne želim.
s vremena na vreme provedem po koju noć u nostalgiji za Kalvom, Ali da živim tamo, svakoga sata, danju i noću, imao bih nostalgiju za lepim, starim vremenima koja su bila pre trideset godina i koja su davno protekla ispod luka starog mosta. To ne bi bilo dobro. Za postupcima koji su učinjeni i za smrtima koje su se desile, ne treba žaliti.
Samo ponekad treba da se tamo baci pogled, da se prošvrlja kroz ulicu Leder, da se četvrt sata stoji na mostu, pa makar to bilo samo u snu, pa makar i ne tako često.

Herman Hese, Umetnost Dokolice (deo Domovina, 1918)”
― Hermann Hesse