Putovanja Quotes

“A venecijanska laguna bi mi, i pored moje velike ljubavi prema Veneciji, ostala strani, čudan i neshvatljiv kuriozitet da nisam, umoran od glupog gledanja jednog istog, na osam dana i noći uzeo čamac, hleb i krevet kod jednog ribara iz Torčela. Veslao sam duž ostrva, gacao mrežom po mrkim, muljevitim sprudovima, upoznao biljke i životinje lagune, disao i posmatrao njen jedinsveni vazduh, i od tada mi je ona prisna i prijateljska. Tih osam dana sam verovatno mogao da potrošim na Ticijana i Veronezea, ali u onom ribarskom čamcu sa trouglastim zlatnomrkim jedrom naučio sam da bolje razumem Ticijana i Veronezea, nego u Akademiji i duždevoj palati. I ne samo nekoliko slika, već i čitava Venecija nije za mene više samo lepa zagonetka koje se plašim, već je postala mnogo lepša stvarnost koja mi pripada i na koju, zato što je razumem, imam pravo.”
― Hermann Hesse

“Ovde sam veoma srećan jer volim pomorandže i govorim loš latinski s fratrima koji ga razumeju pošto je i njihov takav, i odlazim u društva (s mojim džepnim pištoljima), i preplivavam reku Tažuu jednom mahu, i jašem na magarcu ili mazgi, i psujem na portugalskom, i imam proliv, i komarci su me izujedali. Ali šta to mari ? Ljudi koji krenu na put iz zadovoljstva ne treba da očekuju udobnost.
Kad su Portugalci drski, ja uzviknem carracho! – tu krupnu psovku velike gospode koja zamenjuje naše “prokletstvo”, a kad mi sused nije po volji kažem za njega da je ambra di mierdo. Sa ta dva izraza, i trećim, avra bouro, što znači “nabavi mi magarca”, svi shvataju da sam otmen gospodin i da znam strane jezike. Kako mi putnici veselo živimo! Kad bismo samo imali hrane i džebane! Ali, ozbiljno i tužno, sve je bolje od Engleske, i ja sam se do sada izvanredno zabavljao na ovom putešestviju.

Bajron Frensisu Hodžsonu, Lisabon, 16. Juli 1809.”
― George Gordon Byron

“U nedelju posle Velike Gospojine, video sam veliku litiju Bogorodičine crkve u Antverpenu, kad se čitav grad okupio na jednom mestu, uz sve zanate i zanimanja, i svi su bili obučeni u ono najbolje, već u skladu sa sopstvenim položajem; svaki esnaf i zanimanje ima svoju oznaku po kojoj se raspoznaje. Između svakog esnafa nose se ogromni skupoceni svećnjaci i duge starofrancuske srebrne trube. Ima sva sila frulaša i dobošara, po nemačkoj modi; iz sve snage duvaju i udaraju. Video sam litiju kako se kreće ulicom, potom se širi kako bi zauzela što više prostora na raskrsnicama, ali ipak su jedni kraj drugih: zlatari, slikari, kamenoresci, pletilje, vajari, stolari, drvodelje, moranari, ribari, mesari, kožari, suknari, pekari, krojači, obućari i sve vrste zanatlija i pregalaca koji se izdržavaju od rada. Isto tako, tu su dućandžije i trgovci svih vrsta, s pomoćnicima. Posle njih dolaze strelci sa svojim puškama, noževima i samostrelima; potom konjanici i pešadinci; posle njih ogromna grupa gradskih stražara; potom predivna grupa veoma otmenih ljudi, elegantno i odlično obučenih. Ispred njih, pak, idu svi verski redovi i predstavnici nekih zadužbina, veoma pobožno nastupajući, ponaosob u okviru svojih grupa. U toj litiji je, takođe, velika grupa udovica koje se izdržavaju sopstvenim radom i koje se pridržavaju naročitih pravila, od glave do pete obučene u bele lanene odore, izrađene posebno za ovu priliku, veoma tužnog izgleda. Među njima zapazio sam izvesne veoma istaknute figure, kanonike Bogorodičine crkve sa svim svojim sveštenstvom, učenicima i rizničarima. Dvadeset osoba nosi ikonu Device Marije i Gospoda Isusa, bogato ukrašenu u slavu Gospoda Boga. Litija obuhvata mnoge sjajne stvari, veličanstveno podignute uvis, na primer, mnoge zaprege pretvorene su u imitacije brodova i druge naprave. Potom slede redom: proroci, prizori iz Novog zaveta, poput Blagovesti, tri kralja na ogromnim kamilama i drugim neobičnim zverima, veoma vešto udešenim, a takođe i kako je Bogorodica pobegla u Egipat -. veoma pogodno za molitvu - kao i mnoge druge stvari koje zbog oskudnog prostora moram da izostavim. Na kraju ide veliki zmaj, kojeg sveta Margareta i njene device vode na uzdama; ona je neverovatno lepa. Iza nje, sledi otmeni oklopnik, sveti Đorđe sa svojim štitonošom. U litiji se kreću i mnogi lepo i raskošno odeveni dečaci i devojčice, u nošnji mnogih zemalja, predstavljajući razne svetitelje. Ova litija, od početka do kraja, kako prolazi pored naše kuće, promiče više od dva sata; toliko je toga što ne mogu da zapišem i ostavljam po strani.”
― Albrecht Dürer

“U subotu posle Uskrsa, s Hansom Liberom i majstorom Janom Prevostom, izvrsnim slikarem, rodom iz Briža, pošao sam iz Antverpena prema Brižu, putem kroz Šelt i veliko selo Bevern. Pošto sam stigao u Briž, Jan Prevost poveo me je u svoju kuću i iste večeri prepiremio obilan obrok i pozvao silne ljude da se upoznaju sa mnom. Sledećeg dana, Marks, zlatar, pozvao me je i priredio sjajan obrok i poveo još ljudi da se upoznaju sa mnom; posle toga, poveli su me da vidim carevu kuću, ogromnu i veličanstvenu. Tu sam video kapelu koju je oslikao Rože, a neke slike su od još starijih slikara. Potom su me poveli do Svetog Jakova, i pokazali mi izvanredne slike Rožea i Iga, obojice velikih majstora. Posle toga, u Bogorodičinoj crkvi video sam kip koji je izradio Mikelanđelo iz Rima; potom su me vodili po mnogim crkvama i pokazivali mi izvrsne slike, kojih ima mnogo, a pošto sam razgledao Jana i sve druge stvari najzad smo došli u Slikarsku kapelu, u kojoj zaista ima odličnih stvari. Potom su za mene priredili svečanost i odatle sam s njima otišao u njihov esnafski dom; tamo su se okupili mnogo ljudi od ugleda, zlatari, slikari i trgovci, pa sam večerao zajedno sa njima, a oni su mi uručili poklone i upoznavali se sa mnom i ukazivali mi veliku čast; a dva brata, Jakob i Piter Mostert, gradski odbornici, poklonili su mi tuce mešina s vinom, a čitav skup, više od šeszdesez ljudi, otpratio me je do kuće uz pravu bakljadu.”
― Albreht Direr

“Kada mislim na Firencu, kao prvu sliku ne vidim katedralu ili palatu Sinjorije, već jezerce sa zlatnim karašima u Gardino Boboliju, gde sam prvog mog popodneva u Firenci razgovarao sa nekim ženama i njihovom decom, prvi put čuo florentinski jezik i grad koji mi je bio poznat iz mnogih knjiga po prvi put osetio kao nešto stvarno i živo sa čim mogu da pričam i što sam mogao da uhvatim rukama. Katedrala i stara palata i sve što je u Firenci poznato, nije mi zbog toga izmaklo; mislim da sam je bolje doživeo i srdačnije učinio svojom nego mnogi vredni turisti sa rurističkim vodičem u rukama. Sve mi se sigurno i jedinstveno pojavljuje iz veoma malih, sporednih događaja, i ako sam zaboravio nekoliko lepih slika iz Uficija, imam zato sećanja na večeri koje sam proveo ćaskajući sa domaćicom u kuhinji, sa momcima i ljudima u malim vinskim krčmama, sećanja na pričljivog krojača iz predgrađa koji je na svojim kućnim vratima na meni krpio pocepane pantalone, i uz to me počastio vatrenim političkim govorom, operskim melodijama i veselim narodnim pesmicama.”
― Hermann Hesse