Ivana

“...A onda sam se sapleo o to „pobeći”. Kad odeš, bežiš; kad bežiš, smatraš sebe slabijim. Kad se smatraš slabijim, ili uzmeš da ojačaš ili će tvoj život uvek biti nekakvo bežanje. I onda mi sine: sve je do ugla kamere. Ako si pesimista, uvek ćeš da nađeš nekog tužnog violinistu što svira rekvijem boljem sutra i demaskira ga u „malo sutra”. Uvek ćeš da nađeš ubedljiv dokaz da smo propali i da ništa ne vredi ni trud, ni talenat, ni vera u svoju zemlju. Ali, sa druge strane, ako gurneš ruku u gaće i napipaš ono ispod falusa, naći ćeš ne samo žargonski sinonim za hrabrost, nego i sidro koje će te zadržati ovde. Lakim pogledom oko sebe, videćeš ljude koji su uspešni i vredni svojoj zemlji, a nisu lopine. Samo ako si voljan da tako usmeriš kameru. Sve se bira. Ja sam tada odabrao tako, i nikad više nisam razmišljao da odem. (...) I dalje mi je žao prosjaka s violinom, ali sam uveren da takav postoji i u Americi.”
― Marko Šelić, O ljudima, psima i mišima

“Tu, mili, tu je sav problem. Ljudi uvek govore da nemaju kontrolu nad ponašanjem, ali to nije istina. Ono nad čime nemaš kontrolu je emocija. I nisi slab zato što osećaš ono što osećaš. Slab si u delu gde dopuštaš sebi verovanje da je tvoje ponašanje neizbežno i opravdano. Ako ti sam nećeš da prihvatiš koliko si razoren, da li je sasvim pošteno da tražiš od drugih da to prihvate?”
― Marko Šelić, Rubikova stolica