Katarina Markovic

“Njegova je mašta ostala zatečena hicem vlastitog otkrića;užasnut, shvatio je da ako se ispostavi da njegov singularitet postoji, trajao bi do svršetka univerzuma; njegovi idealni uslovi učinili bi ga predmetom neprekidnog trajanja koji se ne smanjuje niti se uvečava, već ostaje onakav kakav je oduvek bio. Za razliku od svih drugih stvari, nije se evolutivno menjao i bio je dvostruko neminovniji. U okvirima začuđujuće prostorne geometrije koju je stvarao, singularitet je bio prisutan u obe vremenske krajnosti: čovek je mogao da pobegne od njega u najstariju tačku prošlosti ili je mogao da pobegne od njega u najstariju tačku prošlosti ili je mogao da otputuje u najudaljeniju budućnost samo kako bi ga pronovo pronašao. U poslednjem pismu koje je iz Rusije poslao svojoj ženi, napisanom istog dana kad je rešio da podeli svoje otkriće sa Ajnštajnom, Karl se žali na nešto neobično što je počelo da raste unutar njegovog tela: "Ne umem ni da ga imenujem ni da ga definišem, ali poseduje neku neizdrživu snagu i pomračuje mi svaku misao. Praznina bez dimenzije i obličja, nekakva senka koju nisam u stanju da vidim, ali koju osećam svuda u duši". Nedugo potom, to stanje je obuzelo čitavo njegovo telo.”
― Benjamín Labatut, When We Cease to Understand the World