Luka

“Ne sanjamo svi jednako
i to nikome ne smeta.
A zašto svima smetamo
kad smo drukčije budni?”
― Miroslav Antić, Tako zamišljam nebo

“Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte”
― Miroslav Antić

“PESMA ZA NAS DVOJE

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?
Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.
Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.
Da,mora da je tako.”
― Miroslav Antić

“Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate
i na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.

Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
i ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.”
― Miroslav Antić