Zeljka

“Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini”
― Branko Miljković

“A riblje raspoloženje, opet, ovisilo je o suncu, mjesecu, temperaturi, vodostaju i bezbroj drugih varijabli koje ne možeš ni spoznati, a kamoli kontrolirati. I zato kad mi netko kaže da je svatko kovač svoje sreće, znak je to potpune ignorancije. Zatim taj netko kaže: - Ali to je rekao Einstein. Kao da genijalci nemaju pravo lupiti glupost, kao da netko može biti genijalan svaki jebeni trenutak svog života. A da ne spominjem kako je ta rečenica izvučena iz tko zna kojeg konteksta, i kako je može pobiti svako dijete rođeno u siromaštvu afričkih ili indijskih slamova. Nije svatko kovač svog života. Nije nitko. Na neke stvari možeš utjecati, a na neke ne. Nešto kuješ, a nešto nosiš kako ti je skovano.”
― Bekim Sejranović

“Nije svatko kovac svog zivota. Nije nitko. Na neke stvari mozes utjecati, na neke ne. Nesto kujes, a nesto nosis kako ti je skovano. No, i jedno i drugo, i to sto kujes i to sto ti je skovano, zapravo su okovi. Sanduk iz kojeg ces kad tad morati izvuci ruku ili ces biti uhvacen.”
― Bekim Sejranović, Tvoj sin Huckleberry Finn

“Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.
Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu.
Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim,
To njeno zbogom beše premnogo i za česmu

MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA...

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena,
Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.
Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena,
Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

Ne reče ko je krivac za taj metak od reči,
Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna...
U meni prošlo vreme kao parastos ječi,
A negde ispred oka mota se kosa crna

I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA...

Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.
Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste
U meni i za mene, kad mrak okom ubodem...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti,
Kunući ono zbogom što ga izreče ona.
A nije dobro nikom svom bolu da se sveti,
Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA...”
― Branko Miljković