Liliflaj

“Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.
Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu.
Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim,
To njeno zbogom beše premnogo i za česmu

MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA...

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena,
Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.
Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena,
Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

Ne reče ko je krivac za taj metak od reči,
Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna...
U meni prošlo vreme kao parastos ječi,
A negde ispred oka mota se kosa crna

I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA...

Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.
Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste
U meni i za mene, kad mrak okom ubodem...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti,
Kunući ono zbogom što ga izreče ona.
A nije dobro nikom svom bolu da se sveti,
Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA...”
― Branko Miljković

“OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i slatko
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu,
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se: negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se: crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se: negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.”
― Desanka Maksimović

“We are the sum total of our memories.
Memories are the most precious things we have.
Good or bad.
That's what make us who we are.
What would we be without them?”
― Alexandra Potter, Don't You Forget About Me

“Čitanje je bilo slično ljubavi… Onaj tko je to znao, znao je kako i zašto čovjek postane ovisan o tome. Onima koji to nisu znali, nisi mogao ni objasniti.”
― Elif Shafak, The Architect's Apprentice