Momčilo Žunić > Recent Status Updates

Vrzmajući se negde oko 100. strane "Pjeskare", s osobitim zadovoljstvom obnarodovao bih da mi je sinoć, igrom slučaja, knjiga (sa sve Bodirogićevom posvetom) proboravila na jedinoj predstavi koju je ovih dana valjalo odigrati i u njoj saučestvovati kao gledalac - brehtovski komad - u Pakovićevoj "Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović". Sveprožimajući dodir budnosti i podsećanja, knjiga+komad!

Neku naročitu (novinsko-portalsku, informacijsku) simboliku, bezmalo onako po robinzonovski s protestantskom Biblijom pod ruku, nalazim u tome što "Za zubima" po drugi put iščitavam u danu kada je pretučen još jedan prosvetni radnik. Samo (se držimo) za zubima.

Boško Petrović, Pevač I, priredio i pogovor napisao Slavko Gordić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, NIN, Beograd, 2005.

Biće ovo džombav put, izgleda. :(

Zadovoljstvo makar i u blagom nagoveštaju što mogu da se vratim Zebaldu. Mom Zebaldu.

"[...]a u poslednje vreme uobražavam čak da razaznajem kako odumire moj maternji jezik, i kako se iz meseca u mesec sve više utišava njegov zvuk, za koji mislim da je neko vreme u meni trajao kao lako grebanje ili damar nečeg zaključanog što se, kad god se na na njega obrati pažnja, prestravljeno ukoči i zanemi."

Da li da citiram kivnog Zmaja: "Sram te bilo, jadni jadniče!" i dodam si na još na to:" U čemu ti prođe studiranje?! Nego ćeš sve po bolonjski, na inserte. Kaskaj sad!"

Zabavnost na prečazi s Kašaninovim "Sudbinama i ljudima" ili Ćosićevim "Deset pisaca - deset razgovora".

Bokte, žena s esencijom bluza:
"Ponavljala je uvek jednu te istu pesmu sudeći po onim samo glasnicima i ponekim smetovima suglasnika, a jednom, kad je izgledalo da joj je, premorenoj, već sasvim ponestalo glasa, da će se sadna zagrznuti u plaču, iza pauze u kojoj joj je nestalo vazduha, i kada je cela ta nazovi soba bila pritisnuta time, desilo se nešto neshvatljivo."
A Žicina je Isidorin "Saputnik" strpan u tamnicu!

Za ljubitelje Zebalda - izuzev što se namesto onog dugotrajnog rastapanja u plišu (otud i vrludanje u pripovednim monolitima), ovde u rasapu kriči (otud je "Leica" narativni kaktus, bode, pamti i grli).

I pored toga što imaš i svoju sobu i zombifikovane roditelje koji te i kada si tu neprimećuju, ti ipak plačeš u ostavi za cipele, jer... Eh, nije li tako patetičnije. [A možda da nam netko pridoda i žigice, možda je mračno down there...]

Zaboravi se tako da je Bibi po kome je mače Bibi Junior dobilo ime ipak pas, a oni pre oštre zube nego li kandže, makar to bilo i na nebu. Hm?!

Brojevi i pravopis u vezi s brojevima rade se u 5. razredu. Ovo je lektira baš za taj razred. Nažalost ni nakon 17. izdanja nije im palo na pamet da preprave: 30.200-ti dan u pravilni 30.200. dan. U redu, lektor će poslužiti kao primer, primetili učenici-ne primetili.

Nisam siguran da koliko se prevodilac verno pridržava uz original- "zevzečiti, nagraisati, naćeflaisati, cucati, šipčiti, dirindžiti, polagacko, šućmurast, fajta, počivka, adrapovac, nevidelica, mrtvo puvalo, baba misirska, odsmrdeti odavde, čudna mi kupusa, uvardati zgodu, nije nego mušmule, boranija, kabasto mućnuti glavom, bescen-kapljice... - ali, sto mu Vinavera: prevod je tako samodovoljno zabavno bolji.

Sve je u rakursu: "Kufta je na obali Tamiša pušio svoju cigaru kao da puši ceo požar u kom nestaje veslački klub." Samo još fali da je 100s.

"Žena koja je nosila dete u svojoj utrobi dobro zna: da se može dogoditi da neko - ne zna se ko, stvarno se ne zna ko - želi nešto preko nje, i koliko je zastrašujuće, i veoma umirujuće... kad bi znao, osetiti kako nam ono što će biti struji kroz telo."

- Nije nas to zadržalo, nego je pukla glava cilindra.
- Blagi bože! Da nije neko povređen?
- Nije, gospođo. Poginuo je jedan crnac.
- E, to je sreća; jer ponekad ima i povređenih ljudi.

"[...]pošto me užasavaju knjige o manjinama, jer one često nose u sebi uspeh sektaštva, alibi manjinâ, što takvim knjigama pribavlja izvanliterarni kvalitet, i prijem, od strane publike.[...]
Jer ako se jedna knjiga čita samo stoga što ona govori o crncima, o Jevrejima, o homoseksualcima, ili, oprostićeš, o ženama, mene takva beletrestika malo ili nikako ne zanima[...]" (Arhipelag, 103, razgovor s Lelom Zečković)

Omamljen, u mreži opažaja, odlažem vrhunac...

Na obali Sirta sedim i plačem srećan od uživanja. U guštu iz gustiša. Ajmeee, kako Grak (valerozno!) ekstraktuje pejzaž, malo mijazme, malo eter(n)ičnosti... Ozbiljno sam grogiran, a tek je kraj prve runde.

Ne čitam li to konačno (pr)osvetni roman - sa debelim premazima autoironije, (auto)cinizma, s ubijanjem nade i nada - davno mi nedosanjani san: "Za mene i đake bilo bi bolje da nikada nisam došao u gimnaziju. Na fakultetu sam, dakako, bio uvjeren da sam rođen za literarnoga kritičara."